Izbeglička kriza

Izbeglička kriza

Svedoci smo najveće izbegličke krize posle Drugog svetskog rata. To, međutim, nije naš problem, a nije se pristojno mešati u tuđe. Možemo umesto toga pričati o životinjama, recimo. Životinje su uvek zanimljiva tema za razgovor. Evo, na primer mravi. Mravi su baš interesantne životinje.

Mravi pripadaju porodici insekata. To su društvene životinje, žive u zajednici. U društvu postoje kraljica, mužjaci, radilice i vojnici. Žive, rade, spavaju, jedu, rađaju se i umiru, deleći sudbinu, u mravinjaku i to je njih dom. Mravi imaju brojne prirodne neprijatelje, a jedan od njih je i mravojed.

Mravojed ima surlu, stoga on usisava, o takvom se halapljivcu ovde radi. I dok mravi gledaju svoja posla, kao što to čine svakoga dana, mravojed se može samo iznenada pojaviti i bez pola muke uništiti čitavu njihovu tekovinu, usput usisavajući na hiljade i hiljade njihovih pripadnika, roda rođenog. Rušilački pohod i istrebljenje. Oni mravi, koji uspeju da se izvuku iz novonastale strahote, daće se u beg, u nepoznato, samo da sačuvaju glavu, ništa drugo im, odjednom, više nije bitno.

Put pred njima je dug i neizvestan. Sada kada im je sigurnost doma kandžama odnešena, oni postaju lak plen, a nema goreg mesta za to od teritorije termita. Termiti, te čuvene štetočine, samo su ih čekali.  Napadaju ih krvoločno, sramno  iz zasede, pakosno s uživanjem. Mravi su opet na udaru. I opet se daju u beg, antenom bez obzira, kud koji. Nevolje tek što su krenule, a kraj im se ne nazire…

U begu od termita, ovi koji su to uspeli, suočavaju se sada sa novom preprekom. Saterani su uz potok i da bi stigli na bezbedno ili bar na ono što im se u trenutku čini bezbednim, moraju ga preći. I tako, ko se kako snađe, penju se na otpalo lišće i grančice, jedan preko drugog. Potok žubori, a voda je hladna i neće svi imati sreće da dočekaju drugu stranu obale. 

Na drugoj starni obale žive drugi mravi. To je njihova teritorija i ne žele da je dele ni sa kim, a kamoli s mravima preko potoka.  Ne samo da i dalje nisu bezbedni, sada su i nepoželjni. Ne ostaje im ništa drugo nego da nastave put dalje, do mesta gde će sagraditi svoj novi mravinjak, sve više se udaljavajući od starog. Da li takvo mesto za njih uopšte postoji? Postoji, u istoj šumi je, ali u suprotnom pravcu. U pravcu iz kojeg su došli. Kako zauvek ne bi ostali prognani, moraće se kad tad vratiti na mesto kojem svojim bićem pripadaju, samo neko treba da otera prokletog mravojeda i to tako, da ne poželi više nikad da se vrati…

To je bila priča o mravima... A kuda ste Vi to pošli?       

Flajeri

Flajeri

Sutra treba ranije da ustaneš pa da deliš flajere, ne znaš ni ko, a ni šta nudi na njima. To se tebe ne tiče, ti si ugovorio cenu. Cena je sranje, ali ti odgovara, sve što ćeš priuštiti njom je isto tako najobičnije sranje, zato je tako. Tako stvari teku, video si svojim očima. To što si prekvalifikovan za ubacivanje flajera ljudima u poštanska sandučad, samo je tvoje mišljenje, a i čuo si to negde, možda pročitao. Nije trgovački putnik, već menadžer prodaje, nije  diplomirani inženjer petrohemije, već eno ga, deli flajere. Jel tako? Tako je, nego kako.

A i šta bi uopšte ti? Da budeš javni činovnik? Da živiš srpski san, da se pošteno i mukotrpno domogneš javne službe, pa da podigneš noge na sto, zavučeš ruku u gaće i ništa ne misliš, kako ti i dolikuje? Nek ovi rade šta hoće, a ovi drugi nek se jedu zbog toga, kao i do sada, to više nije tvoj problem. Ti živiš san, dečko. A šta bi uopšte jedan diplomirani inženjer petrohemije i radio tamo? Pa ništa, kao što ni ovaj iz partije ne radi ništa. Ali i on je nekada delio flajere, zar ne? Pa jeste, ali je znao ko je i šta je nudio na njima. A ako je taj što se nudio mogao da postane predsednik bilo čega, a kamoli...ti onda možeš šta poželiš, na kraju krajeva predsednik bilo čega i treba da bude jedna inspirativna osoba. E to je srpski san, da sanjaš! Šta želiš, jel hoćeš da letiš? Flajere uvek možeš da deliš, ne brini.

Dakle, sutra ideš da deliš flajere. U petak imaš zakazan razgovor za drugi  posao. Uopšte ti se ne ide, kao što ti se ni flajeri ne dele. Posao je sranje, plata je sranje, da nije tako neko bi već bio zaposlen tamo, nije da nema ko. Možda strepiš od sigurnosti, ali bar imaš neke mogućnosti. Nisu neke, za sada, ali trenutno možeš da biraš između deljenju flajera i popunjavanja rafova megamarketa pastama za zube i šamponima za kosu. To je već izbor, kako god ti to zamišljao. Kakve mogučnosti ima onaj javni činovnik? Nikakve, možda je stekao privid sigurnosti, ali se uskratio za mogućnosti.  Kakva javnost, takvi su joj i činovnici. I šta će oni danas, sutra kada nastupi smak sveta ili bar smak javnog mnjenja? Ništa, ugasili su ga. A šta ćeš ti? Verovatno ćeš i dalje deliti flajere...

 Srbija je zemlja mogućnosti, sve i svašta je moguće... Samo, podeli jebene flajere već jednom!