Autoput

Autoput

Bacaš pogled na retrovizor, znoj ti se sliva s čela, dok drugom rukom gasiš otpušak. Pepeljara je prepuna, pikavci ispadaju iz nje i završavaju kotrljajući se po podu. U retrovizoru mrak. Brišeš znoj sa čela i pališ cigaretu. Nigde nikog, dodaješ gas. 

Dan je počeo uobičajeno, nisi znao da li je sreda ili četvrtak. Brkaš ta dva dana s ostalih pet u nedelji.  Probudio si se na parkingu benzinske pumpe. Sipao si gorivo, popio kafu i posekao dok si se brijao. Danas te čekao dug put, baš kao i svakog petka.

Ideš samo pravo i ne možeš pogrešiti. Put je ravan, a okoliš monotona. Kasetofon ti jede kasete, a radio nema dometa. Zaboravio si da isprazniš pepeljaru. Nigde nikoga na pisti, nema preticanja. Pališ cigaretu, ubija ti apetit. Do prvog bi trebalo da stigneš.

Zaboravio si vozačku, zaboravio si na to, posto si zaboravan. Samo drži pravac. Sviraj, sviraj jače, stisni sirenu i drži je, udari glavom od nju, jače. Sad se smiri, zapali i drži pravac. Kada popušiš do kraja, onda sve to ponovi i još vrišti, ali drži pravac. Nema skretanja, nema bekstva, put ti je kavez, a auto lanci, dobro si se ti jutros i obrijao.

Pao je mrak. Nigde nikoga, dodaješ gas. Upućuješ još jedan pogled u retrovizor, da se uveriš. Kad tamo, farovi se pale. Bio si u pravu! Koči! Pusti ga da te pretekne... Budala, nema pojma gde se uputio... Evo ga i znak za pumpu, odmor bi ti prijao. Sutra je novi dan, ponedeljak. Ili utorak... Taman da isprazniš pepeljaru. Do prvog bi trebalo da stigneš, ali prvo završi tu cigaretu.

Istorija

Istorija

U manastiru Hilandar, vrata od podruma starija su od mnogih današnjih nacija i niko ne obraća previše pažnje na njih kada silazi u podrum. Manastir su obnovili Stefan Nemanja i Sveti Sava krajem 12. veka. Trpezarija je izgrađena u 14.veku, a  u okolini manastira nalazi se maslinovo drvo koje je zasadio car Dušan Silni ili već neko po njegovom naređenju. To je istorija jednog naroda . I jednog maslinovog drveta.

U Americi, istorija je figurica Supermena stara pedeset godina ili sedmi broj stripa Spajdermen u kojem gostuje Vulverin, a čija vrednost iznosi milion dolara koliko je dovoljno i za organizaciju parade po sopstvenom ukusu. Kada se Amerikanac na tavanu saplete od dvd plejer ( koji je tamo podigao pre nego što je kupio LCD 3D TV, a posle spuštanja video rekordera, katodnog televizora i prva dva modela plazme u podrum, odmah pored satelitske antene, koje se rešio posle uvođenja interneta, a pre kablovske) on pomisli da ga to Sovjeti špijuniraju ili teroristi lociraju, čiji je već red. To je fast food istorija.

U širem centru grada nalazi se (još) jedna napuštena fabrika, polupanih prozora i pokradene stolarije. Bivši radnik prolazi pored nje svaki dan kada ide na pecanje. Dok su postojala vrata, često bi i ulazio u samu zgradu gde bi provodio osam časova dnevno, radeći, a za to bi mu čak bilo i plaćeno. Danas on ide na pecanje, kaže smiruje ga. Kada stigne do kanala gde peca, zabaci u žabokrečinu, zažmuri i pomoli se da upeca zlatnu ribicu da mu ispuni tri želje. Da mu spoji radni staž, isplati zaostale plate i bude večera. To je istorija jedne generacije.

Ono što je danas, to ti je sve vreme sveta koje ćeš ikada imati na raspolaganju, ono što će biti sutra je ekonomsko propagandni program, a ono što je bilo juče, to je istorija. To je istorija jedne druge generacije. 

Provokacija

Provokacija

-         Jel to neka provokacija?

-         Ni ne znaš kako u Italiji piju kafu, ti to ne možeš zamisliti. Samo je suknu niz grlo, onako vrelu. Ne stignu ni cigaretu zapaliti, a kamoli popušiti. A i bolje! Zlo su te cigarete, skupo. A i ne valja za zdravlje. Ja od danas ne pljugam više! A i ko zna šta mi sve pušimo... Po Evropi skroz drugačiji ukus, kao i koka kola. Jel se sećaš ti starih kolinih flašica? Onih staklenih? Ne sećaš se, ti si bio mali tada, ako si se i rodio. Sada sve u plastici. Ne možeš disati od plastike. Mada, šta znam... Dobro kaže onaj američki komičar. Kako se ono zove... Ima vezan rep...

-         Džordž Karlin?

-         Nije ni bitno. Kaže kako ljudi imaju većih briga od plastike. Svi brinu kako zatrpavamo planetu plastikom, umesto da brinu o sebi. Kaže, planeta je preživela i veća sranja od plastike, ledena doba, zemljotrese, razna čuda, izboriće se i s plastikom. A možda joj je plastika i potrebna pa je stvorila ljude da joj stvore plastiku. Šta bi mi danas bez plastičnih kesa, morali bi poseći sve šume da bi imali za papirne. Mada i ovako ćemo ih poseći. Dok sad pričamo, posečen je jedan fudbalski teren prašume u Brazilu. Lep je taj Brazil, valjalo bi tamo malo otići, odmoriti glavu, plaža, okean, lepe devojke i fudbal. Mada ima i kriminala dosta. Ali ima toga svuda, ne može čovek tako razmišljati. To oni i žele, da se svi zaključamo po kućama, pa da rade onda šta hoće! Kao da to ne rade ni sada, ali opet drugačije je to. Sada policija ni ne bije tako jako, kao pre, ali kad te uhvate...odvaliće te...

-         Jel si ti popio lek?

-         Nisam. Neću da se trujem tim sranjima. To oni i žele, da me ućutkaju. Znaju da znam previše.

-         Aj mi prodaj recept?

-         Hajde. Crvena.

-         Imam 700.

-         Može. I ostavi mi koju pljugu, molim te.

-         Pa jel nisi prestao?

-         Ma jesam, da se nađe...

-         Čista provokacija!