Životinjska Farma – Vek Kasnije
“Dvanaest glasova, šest ljudskih i šest
svinjskih, urlikalo je na sav glas i svi su bili jednaki. Svim životinjama
bilo je sasvim jasno šta se dogodilo u ponašanju svinja. Pogledi životinja koje
su stajale pod prozorom klizili su od svinja ka ljudima, od ljudi ka svinjama,
pa iznova od svinja ka ljudima i obratno, tako da je bilo nemoguće razaznati
razliku između svinja i ljudi.”
Životinjska Farma, Džordž Orvel
Prošao je
čitav vek od dešavanja na farmi okrutnog Gospodina Džonsa. Imanje je danas
teško prepoznati, od starog poseda ostala je samo ruinirana vetrenjača kao
simbol stradanja i borbe životinja koje su za nju položili živote. Šume koje su
je okruživale, davno su posečene kako bi ustupile mesto njivama. Farma je modernizovana, sve je sad digitalno,
na dugme, preko aplikacije… Posle fašizma, komunizma, kapitalizma, nastupilo je
doba digitalizma. Vremena su se promenila, ali njeni žitelji nisu..
Kako su
prinosi bivali veći, svinje su postajale deblje. Kako su se gojile, ostajalo je sve manje za proždrati,
te su na kraju počele jesti sopstvena govna. Govana ima dovoljno, i previse,
ali je zato sve manje čistog vazduha, vode i zemlje. Kad ih konačno ponestane,
počeće da jedu same sebe.
Psi koji su na početku verno čuvali svinje, pušteni su sa lanca. Od slobode su postali
besni. Počeli su lajati iz mržnje, režati iz obesti, ujedati od nemoći. Predugo
su bili vezani, nikada do kraja nisu razumeli princip slobode, pa sada, kada je
konačno imaju, ne zanju šta da rade sa njom.
Konji i dalje
guraju, tegle, nose, trče u krug. Kada otrče poslednji, čeka ih klanica,
prečica do konjskog raja. Oduvek su mogli bolje, obećavali više, ali umesto
svega toga i dalje ih jašu, jer kad jednom uzjašu, teško ih je otresti sa leđa.
Lepi, jaki, puni volje I elana, uvek su se prvi krotili, na vreme.
Ovce su
odavno ošišane, a potom im je odrana koža s leđa. Ništa to njima ne znači,
baš kao i pre sto godina, pre hiljadama godina, samo da im se poturi šaka sena
pred njušku, pa da bar mogu na miru da žvaću. Da žvaću i bleje, jer to je ono
što one rade…
Ljudi su
ostali budale. Od svega što bi mogli biti, odlučili su se ipak da ostanu budale.
O kojem god sistemu maštalii, koliko god da
krvi i napora, volje i želje uložili u njegovo oživljavanje, istog
momenta sa istom krvlju i naporom, voljom i željom ga ubijaju. Čovek ne treba
iznova i iznova da ruši, pa ispočetka da gradi,
treba da menja, da neprestano unapređuje. Da bi se menjao sistem, potrebe su sistemske
promene u svakom pojedincu.
I tako čovek
srlja iz revolucije u revoluciju, iz
socijalne, društvene, tehničke, monetarne, tehnološke, a propušta ključnu - revolucija
duha. Takva revolucija bi obezbedila
ljubav, razumevanje, kulturu, jednom rečju svest, a svest je garant napredka svih ljudi u svim
sistemima svih vremena. Duh treba pronači. Ima ga u veri, ima ga u prirodi i ima
ga u ljudima, jer ljudi su verujuća priroda, terabajtima udaljena od svoje
suštine sa kojom se još nijednom nije pogledala u oči, onako sistemski kolektivno.
Sto godina
kasnije i dalje živimo u Orvelovoj Životinjskoj
Farmi, a od 1984 sve to i snimamo, kako bi se od tuge smejali, gledajući se. Svinje proždiru dok još uvek
imaju šta, psi laju dok imaju na koga, konji vuku dok ne lipsaju, ovce bleje, a
čovek uporno bira da ostane budala, umesto konačno da shvati da nije sam na
planeti i da se ona ne okreće zbog njega. Ali bolje to možda pričati svinjama,
psima, konjima i ovcama, nego ljudima, ionako mu to dođe na isto.
