ADMINISTRATOR - Predgrađe

Predgrađe

U sobi, u kojoj je do malopre bila tišina, začu se ptičiji poj. Kakva lepa jutarnja melodija, Vito. Sad se lagano pridigni, pa malo protegni. Malo zevanja, tako. Još malo uživaš u šumskom ambijentu, a onda pritiskaš STOP na alarmu. U sobi ponovo vlada mir, a ti trljaš svoje buljave oči. Prilaziš velikom prozoru, uzidanom tačno naspram kraljevskog ležaja.Širiš zavese i oči ti se pune zelenilom. Ponosno gledaš na uredno potšišan travnjak. Prskalice rade neprestano, tako da je škrta zemlja ipak popustila. Podižeš pogled ka nebu. Crveno je. Ono jednostavno neće da popusti.

Dok tako udišeš novi dan, otvaraju se vrata sobe. Ulazi kućna spremačica. Oduvek si imao pik na punije dame. Sve spremačice su ti bile takve i sve su nosile uniformu dva broja manju. Šta ti je fetiš. Problem je što brzo smršaju, radeći za tebe, pa moraš često da ih menjaš. Mislim, nije ti to problem, tako je. Prilazi ti, spuštenog pogleda, noseći poslužavnik. Na njemu šolja vrele kafe i pepeljara s tek upaljenom cigaretom u njoj. Uzimaš cigaretu, povlačiš dim i izduvavaš joj ga u lice, a zatim strogim pokretom glave je upućuješ na pravac gde treba da spusti tacnu. Samo na trenutak podiže pogled kako bi ispratila komandu. Odrađuje posao i ponizno napušta sobu.

Pogled ti je opet usmeren na zelenu travu, uzimaš dim cigarete. Vito, ti si jedan najobičniji govnar, dozvoli da budem malo subjektivan. Odvajaš se od prozora prilaziš stočiću na kom je služavka spustila tacnu. Uzimaš gutljaj kafe, a zatim ubacuješ do pola popušenu cigaretu u šolju. Odlaziš u kupatilo.

…

– Dobro jutro, šampione! – pozdravljaš svoj odraz u ogledalu.

– Dobro jutro, dobro jutro! – odraz otpozdravlja. Zapravo pričaš sam sa sobom dok se diviš samom sebi.

Vito, moram da primetim da si retko ružan čovek sa tim buljavim očima punim zavisti i pakosti i s tim pacovskim nosem i špicastim ušima. Pravi si pacov. Pacovčina, a rep si vešto sakrio.

– Kako se danas osećate? –  nastavljaš razgovor.

– Osećam se veoma moćno – odgovaraš, ali to kao govori ovaj drugi, iz ogledala. Koji si ti kaubojac.

– Veoma moćno? Nemoj da ti pređe u naviku – kažeš, je l’.

– Hahahahaha – obojica se bacate u smeh na ovu duhovitu opasku.

Debil, priča sa svojim odrazom u ogledalu, totalno trezan, nimalo mamuran.

Spreman si za posao.Fino ispolirane cipele, besprekorno ispeglano odelo, kravata savršeno zakačena. Izlaziš iz svog doma, s podlim osmehom na licu. Dok ideš ka garaži još jednom bacaš pogled na tvoj savršeni travnjak, kad tamo komšijin ker kaki i gleda u tebe. Boli ga stomak. Mali, crni Žuća.

– Šta radiš to, pseto! –  grmiš na njega.

Mali crni Žuća, zamlatara zadnjim nogama pored svežeg izmeta, odšeta do svog travnjaka i piskavo zalaja. Sad imaš i pseći izmet i rupu na travnjaku.

– Džukelo slinava! Je l’ te to gazda učio?!

I pre nego što je pas stigao da odgovori, na vratima komšijske kuće pojavi se baš taj gazda.

– O, dobro jutro, šefe. Kako ste mi? Vidim još ste u gaćama, ne radite danas?

– Ma šta se ti brines, buljavko? I nemoj slučajno više da mi se dereš na kera! – reče, a mali crni Žuća zalaja opet.

– Izvinite, šefe, nisam se ja to ni derao, nego... – neumesno pokušavaš da se opravdaš, ali to nikako ne prolazi kod ovog tipa.

– Večeras igram konzolu, fali mi jedan, nemoj da te nema! –  naredi, i vrati se u kuću uz tresak vrata.

– Av, av – reče mali crni Žuća i pođe za gazdom kroz mala vratanca uz škripu.

Da, da.To je tvoj nadređeni. Taj matori sedi, napucani, zanosni, lepršave kose, savršeno izbrijanog lica. Njuška, a ne kao ti, metiljavi. Samo, ista ste vi govna. Jedino što je on za jednog čoveka na višoj poziciji. Taj čovek si ti, a znaš da će doći dan zamene mesta. A kada dođe, gadićeš se sam sebi i uživaćeš u tome, sadističko kopile. Napravićeš to tako da će sva njegova prozivanja i omalovažavanja izgledati kao glupa šala.

...

I niko tako ne može da te pomeri kao tvoj dragi komšija, cenjeni šef. Ulaziš u garažu i sedaš u “Mini Morisa”, umesto u “Pasata”, kao što si prvobitno planirao, a tu ti je uparkirana i jedna “Lada Niva”. Odlaziš na posao.

I nije ti loš izbor kola za danas. Baš je lep dan, nebo je svetlo crveno. “Kabrio Mini” je pun pogodak. Prolaziš kroz kraj. Misli su ti opet na travnjaku, dok gledaš komšijske automobile, a vetar te šiba po licu. Lepi su, ali tvoj je klasa. Mislim trava k’o trava, uredno podšišana i redovno zalivana. Ali tvoja je najbolja. Malo zna biti zasrana ponekad, ali sve će se to izribati jednom.

Lepo je ovde kod tebe u kraju. Komforne kuće, drvoredi pored puta, generalno ima dosta zelenila ovde kod vas. Volite vi ljudi komfor, a ko pa ne? Pa da, zašto bi se neko gurao po onim popišanim rupama, gde se sere tamo gde se i jede, kad već može druge poslati tamo. A kome se tamo ne sviđa uvek može da se zavuče u neki od bunkera, pa da živi kao krtica. Neka hvala, predgrađe je zakon.

I dok zelena oaza ostaje iza tebe, sveže asfaltiranim putem ides prema gradu. Put prolazi kroz šumarak. Svež vazduh narednih tridesetak kilometara. Tada zeleno drveće počinje da žuti, a zatim postaje golje i suvlje. Vetar počinje da ti duva prašinu u lice i ti spuštaš krov.

 (nastavice se...)