Ogledalo

 Ogledalo

       -   Zašto ćutiš!? – poslednjim trzajevima drskosti upućuješ pitanje osobi koju si oduvek smatrao najboljim prijateljem. Po prvi put ostaješ uskraćen za odgovor.

                   -    Reci nešto!

Opet ništa. Samo otekle oči, obrasle mrtvom kožom. Nema sjaja, nema više uspomena, nema više nadanja.

-  Šta ćemo? – snižavaš ton.

           - Nemoj sad da me napuštaš… Molim te…

Ali on to upravo i čini. Napušta te. U njegovim očima gasi se život. Odlazi na bolje mesto. Mesto uskraćeno za laži, obmane, izgovore, prevare… Za iluzije. Mesto gde neće morati da se skriva iza moći i vlasti. Mesto gde će se takmičiti samo protiv sebe i uvek protiv sebe. Odlazi u večnost, odakle je i došao.  Jedini pobednik i jedini gubitnik biće sam(o) on.

Plačeš od nemoći. Izneverio si. Tvoj blistavi travnjak zarašće u korov. Izgubio si.

-  Izvini – tiho šapućeš.

Odraz u ogledalu i dalje ćuti. Ostao si sam. Usamljen, napušten, uskoro i zaboravljen. Ako bi imao dostojanstva da podvučeš crtu, shvatio bi da si naporno radio na tome. Pokrivaš istrošeno lice rukama, suze se slivaju niz dlanove.

Upućuješ još jedan pogled ka sebi, ali nema te više. Odraz je nestao, napustio te je. Više ne možeš ni da se pogledaš u oči. Oživeo si slutnje, postao  si bezličan.

Izgubio si opkladu, a uložio si ceo svoj, bedni, život…