Ogledalo
- Zašto
ćutiš!? – poslednjim trzajevima drskosti upućuješ pitanje osobi koju si oduvek
smatrao najboljim prijateljem. Po prvi put ostaješ uskraćen za odgovor.
-
Reci
nešto!
Opet ništa. Samo otekle oči, obrasle mrtvom kožom. Nema
sjaja, nema više uspomena, nema više nadanja.
- Šta
ćemo? – snižavaš ton.
- Nemoj
sad da me napuštaš… Molim te…
Ali on to upravo i čini. Napušta te. U njegovim očima gasi se
život. Odlazi na bolje mesto. Mesto uskraćeno za laži, obmane, izgovore,
prevare… Za iluzije. Mesto gde neće morati da se skriva iza moći i vlasti. Mesto
gde će se takmičiti samo protiv sebe i uvek protiv sebe. Odlazi u večnost,
odakle je i došao. Jedini pobednik i
jedini gubitnik biće sam(o) on.
Plačeš od nemoći. Izneverio si. Tvoj blistavi travnjak
zarašće u korov. Izgubio si.
- Izvini
– tiho šapućeš.
Odraz u ogledalu i dalje ćuti. Ostao si sam. Usamljen,
napušten, uskoro i zaboravljen. Ako bi imao dostojanstva da podvučeš crtu,
shvatio bi da si naporno radio na tome. Pokrivaš istrošeno lice rukama, suze se
slivaju niz dlanove.
Upućuješ još jedan pogled ka sebi, ali nema te više. Odraz je
nestao, napustio te je. Više ne možeš ni da se pogledaš u oči. Oživeo si
slutnje, postao si bezličan.
Izgubio si opkladu, a uložio si ceo svoj, bedni, život…
