Mićo priča priče

Mićo priča priče

Sreo sam dotičnog, nekoliko puta u prolazu. Zavidna je to „brojka“, budući da je sve prolazno. Zato je potrebno ostavljati tragove, da se malo pratimo kako se ne bi zagubili. Udružimo naše prolaznosti, stvarajmo večnost.

Mića je u pripremi da utisne trag biciklističke gume dug 4000 kilometara. Nije zajebancija Mićo. U planu je tabanje asfalta i zemlje sa istomišljenicima, dokazanim herojima lične sudbine, iz više evropskih zemalja kroz koje će se Titelska Munja sevati.

Mićo će sve zabeležiti na kameri, izmontirati, osvojiti Kansku palmu, prodati prava za holivudski rimejk i kupiti privatni avion. Do tada, ima pošteno da nažulja guzicu. Do tada, Mićo će da priča priču o ekologiji, o ljudskom karakteru, otkriće tajnu o čudesnom dvotočkašu i o tome kako jedno, jednostavno prevozno sredstvo, može da unapredi život modernog, komplikovanog, čoveka.

Sreo sam dotičnog, nekoliko puta u prolazu, pa mislim da mogu da sudim. Mićo će da ispriča priču o sebi, o Ivani, o meni i o svima vama. Mićo će da ispriča priču o snazi volje. O tome kako sam sebi najviše možeš ponudi, samo ako znaš gde da tražiš. I na kraju, Mićo će da dokaže da su izgovori iluzija, a san stvarnost. Jer, svi mi sanjamo, nema razloga za strah. Sve je prolazno, samo je trag većan sve dok ima nekog da ga prati, pa da malo produži i tako u krug.

I točak je krug. Samo verglaj Mićo! Želim ti vetar u leđa i sve ti usput bilo!

http://gogetfunding.com/project/a-documentary-bikes-tell-stories

Potpis

-->

Potpis

POŠTENJE, ČAST, POTPIS, slogan administratora i svih slobodnih ljudi. Dok je god istinskih vrednosti i iskrenih ljudi da ih slede nema povoda za brigu. Te misli ga drže i navode još od Niže birokratske škole, dakle, još od detinjstva. Gotovo je siguran da pre toga nije ni imao misli, spoznaje. Za njega potpis je mnogo veći od reči, jer je potvrđuje. Potpis je krajnja, nedvosmislena potvrda onoga što jesmo i želimo. Pod potpisom, svi smo jednaki.

…

Dok su se trakom dovlačili bonovi i bonovi, on ih je, uz tresak, mehanički overavao i ne gledajući gde udara pečatom, uvek pogađajući pravo mesto. I dok je reka hartije tekla, on pogleda u pravcu četvorice potpisivača.

Visoki, suvi, uredno potšišanih brkova i upalih obraza, škrabao je svoj potpis i razmišljao o pauzi i čaši brlje koju će popiti. Debeli, proćelavi bio je prepušten sumnjama da ga žena vara, a vara ga jer ju je zapostavio trošeći vreme s drugim ženama. Što su mu sumnje rasle, tako mu se svaki naredni potpis sve više razlikovao od prethodnog. S druge, njegove, strane trake stajao je novi administrator, mlad i ambiciozan, preterano se grčeći i zamarajući kako bi se što bolje pokazao, da dokaže nešto nekome. Podsetio ga je na njega od pre desetak godina. Podsetio ga je na budalu. Pored malog zelenog, stojao je matori sivi, sede kose i bez ijedne crte karaktera na licu. Isceđen, sažvakan i ispljunut. Podsetio ga je na njega za desetak godina.

Da li ima u tim ljudima, ljudima u koje se kleo, časti i poštenja ili bar zdravog razuma i da li onda njihov potpis išta znači? Ili se on malo zajebao, loše procenio situaciju, vlastiti život i sve one istine koje je udisao, ne plašeći se zagađenog vazduha?

...

Trakom je prošao prvo jedan neoveren bon, za njim i drugi, pa treći... Kontrolori grešaka su uočili neregularnost, prvi put u svojim karijerama. Posle početne zbunjenosti i zatečenosti, školski su odreagovali i zaustavili traku, baš kao što piše u priručniku. Pogledali su u njegovom pravcu, opet se malo zabunili, a zatim konstatovali da nedostaje jedan administrator i to baš onaj što udara pečate.

Mašina za kucanje

-->

Mašina za kucanje

-Nisam znao da reka može biti i plava, zelena, koja li je već ovo boja... - primeti, penjući se na splav.

-Sivkasta? - dopuni ga pustinjak.

-Mislio sam da su reke svuda iste, crvene.

-I mislio si da su naši preci verovali da su one mesto gde neposlušni idu kada umru. I mislio si da treba biti zahvalan jer živiš na suvom, bezbedno i spokojno, daleko od svih tih otrova i isparavanja.

-Pa...zar nije tako?

-Dobar si đak, pazio si na časovima. Sedi, da li si gladan.

-Jesam. Nisam znao da ima toliko dugo da se pešači. I sve to drveće. Nisam znao...

-Mnogo misliš, malo znaš – prekide ga pustinjak, osmehujući se. Da li si za hleb? Jutros sam ga umesio i ispekao.

-Hleb?

-Nisi znao, jel` tako? Ili si možda za ružičastu kašu?

-Može ružičasta, mada više volim da jedem žutu predveče.

Pustinjak ga samo razočarano pogleda, odmahnuvši rukom zbog propale šale.

…

-Ovo je bilo...nezaboravno – zadovoljno zaključi, tonući dublje u pletenu stolicu, obema rukama držeći se za teme. Koji bon ti je potreban za zamenu?

-Treba ti samo malo semena, zdrave zemlje i vode i nešto volje – odgovori mu pustinjak, sladeći se preostalim mrvicama, a zatim na sebi oseti upitan pogled. -Objasniću ti drugi put. Pređimo unutra, toplije je.

Prešli su s terase u unutrašnjost splava. Jedna mala soba, s pećkom na drva u jednom uglu, starim kaučem u drugom i velikim drvenim stolom na sredini. Na stolu je stojala mašina za kucanje oko koje su bili razbacani otkucani papiri i jedna sveća, napola izgorela. Pustinjak je upali i svetlost obasja prostoriju.  Na kauču je ležao crni labrador.

-Stani, ne pomeraj se! – uspaničeno naredi, ugledavši psa. Pas podiže glavu, a zatim je tromo vrati u prvobitan položaj.

-Imaš ogromnog pacova na krevetu, nemoj da ga uplašimo... - reče, sada tiše, krećući se unatraške prema vratima.

-Nije to pacov, sedi. Sad već gubim strpljenje. Sedi i ćuti malo! - reče mu pustinjak.

…

-Da li si doneo? - upita ga pustinjak.

-O da, da. Jesam – odgovori i iz torbe izvadi pakovanje belog papira. To koristimo za štampanje formulara. A šta će to tebi? I kakva ti je ovo čudna kutija?

-To se zove mašina za kucanje i može biti veoma korisna kada se piše.

-Kako misliš piše? Kao kada se popunjava obrazac?