Efekat sebičnosti

Efekat sebičnosti

Efekat leptira je terija o uzročno-posledičnim vezama u teoriji haosa. U praksi bi to značilo kako jedna pogrešno uneta decimala daje potpuno drugačiji krajnji rezlutat. Metaforički gledano, jedan neprimetan leptirov zamah krila može da prouzrokuje razorni, smrtonosni tornado na drugom kraju sveta.

Ljudsko delovanje je svakako uočljivije od leptirovog mahanja krila. Problem je što ljudi ne obraćaju pažnju na svoje postupke. I tako će neko, negde, baciti praznu kesicu čipsa na sred trotoara, okruženog kantama za otpatke. To je jedna rutinska radnja, odraz opšteg nepoštovanja. Nepoštovanja prema sopstvenom životnom okruženju, prema ljudima s kojima se ono deli i na kraju prema sebi samom.

Izborila bi se civilizacija s jednom kesicom čipsa, podmetnutoj negde na sred ulice, parka, šume. Izborila bi se i s hiljadama ovakvih slučajeva. Sopstvena svest će joj presuditi. Ako neko poseduje ovu ružnu naviku, nesvestan iste, neće se zadržati na njoj. Reč je o elementarnoj radnji i ako se ne položi na njoj dolazi do lančane reakcije.

Prilikom bacanja otpatka na ulicu, prostorom, prvo lagano, kreće da kruži sebičnost i nekultura. Zastrašujuće brzo, sebičnost i nekultura prerastaju u pohlepu koja, dalje, dovodi do naglog rasta ega. Ego će preuzeti inicijativu. Ubediće sebe kako je najbitniji na celom svetu. Kako je jedini vredan, kako je jedini...

Svakodnevno, neminovno, svuda oko nas mešaju se razni tipovi nekultura, sudaraju se sa sebičnošću, ukrštaju s pohlepama... Dva ega se odbijaju jedan od drugog i dolazi do suprostavljanja. Živeći u svojim iluzijama, ljudi gube interesovanje da slušaju. Gube potrebu da uče, da razmišljaju, da dele... Na kraju ostaju bez razumnih argumenata, zatim i bez samog razuma.

Jedna bačena kesica čipsa, negde u Frankfurtu, dovešće do novog rata negde u Africi. U isto vreme nekome će se jesti čips u Čileu, a Nemačka i nije da nije ratovala do sada...

Ljudi vole da komplikuju, uplašeni od  realne jednostavnosti... Ljudi ne vole da čitaju, smatrajući kako je to prevaziđeno. Ljudi nemaju vremena, beskorisno ga trošeći na sate, dane, godine, živote. Ljudi ne vole da razmišljaju, prepuštajući tu privilegiju drugima. A kada se desi nešto strašno, svi se pitaju kako je to moguće. Tada ego mudro progovori: "Da li vidite šta ste uradili?"

Pet para priča

-->

Pet para priča

Baštovan je čekao ispred kuće. Grabljice su mu bile zadenute za pojas. Plave radne pantalone bile su mu za broj manje što je značajno doprinelo opštem utisku da izgleda kao bolid. Čekajući, razmišljao je kako je jutros gurnuo viljušku u toster dok je pravio doručak. Nije mogao a da ne čačne užareni grejač. Svi osigurači su poiskakali.

Posle nekog vremena pridružio mu se poštar. Bio je za glavu niži od njega. Prošao je pored i pokušao da uđe u dvorište. Vrata su bila zaključana. Poštar je živeo za službu. Smatrao je da dobar poštar uvek lično uruči pismo primaocu. Smatrao je da je on dobar poštar. Izgledao je kao bolid. Čekajući, razmišljao je kako mu se nikada u dugogodišnjoj karijeri nije desilo da ne uruči pismo lično.

• Meni se nikada u dugogodišnjoj karijeri nije desilo da ne uručim pismo lično – progovori najzad.
• Ja sam jutros gurnuo viljušku u toster – reče baštovan.
• Da li je gospođica Ana kod kuće? - upita poštar.
• Toster mi se istopio. Kada sam izvadio hleb bio je spržen. Gladan sam.
• Znam gde pije kafu. Hajdemo da je potražimo – predloži poštar.

…

Ispred kafića gde Ana pije kafu, sedeo je vlasnik. Duge sede, sjajne kose, napuderisanog lica, počupanih obrva uživao je u jutarnjem duvanskom dimu. Planirao je da u miru i ljubavi provede dan, a onda je doživeo šok. U susret su mu dolazili jedan baštovan i jedan poštar. Izgledali su kao bolidi. Poštaru je iz nosa virila dlaka. Vlasnik je bio sgrožen i momentalno razočaran životom.

• Dobro jutro – poželi mu poštar. Da li gospođica Ana tu? Imam pismo za nju. Meni se nikada u dugogodišnjoj karijeri nije desilo da lično ne uručim pismo.
• Da li možda poznajete nekog ko popravlja tostere? - upita ga baštovan.

Poslednja stvar na čitavom svetu koju vlasnik ne bi želeo da iskusi je gledanje u nečiju dlaku kako viri iz nosa. Upravo je to radio i, užasavajući se, nije mogao da skrene pogled.

• Nisam je video nekoliko dana – nevoljno odgovori, ne spušajući pogled s dlake.
• Da li vi možda znate da popravite toster? - upita ga baštovan.

U separeu leopard dezena sedeo je makro Stojan. Nosio je bodi majicu koja je otkrivala najnovije mišićne grupe. Tražio je svoju odbeglu kurvu koja je nestala pre nekoliko dana. Ova dvojica možda znaju nešto više o tome, pomislio je kada je čuo da se raspituju za nju. Izašao je napolje.

• Ja ću primiti to pismo – ponudi se Stojan.
• Stvarno mi je žao, ali ja sva pisma uručujem lično primaocu.
• Ja sam joj... menadžer.
• Pročitao sam negde da je jedan od glupljih načina da se pogine guranje viljuške u toster – reče baštovan.
• Stvarno mi je žao, ali se meni nikada nije desilo tokom dugogodišnje... - započe poštar, a onda ugleda pištolj u Stojanovoj ruci.

…

Baštovan i poštar su bežali. Stojan ih je jurio. Vlasnik je ostao da sedi ispred kafića razmišljajući o dlaci kako viri iz nosa. Dlaka je počela brzo da raste i da mu se, kao pipak od hobotnice, obmotava oko glave. Trgao se.

• Ma neka ide sve u pizdu materinu – glasno reče.

Bežeći od mišićavog makroa, baštovan i poštar utrčaše u železničku stanicu koja je bila prazna. Štrajk.

Bežeći dalje, poštar iz svoje torbe izvadi papir, olovku i u trku stade nešto škrabati. Zaustaviše se pokraj puta. Stojana nisu videli. Poštar ispruži papir. Stopirali su. Na papiru je pisalo BEŽIMO. Niko im nije stajao. Poneko bi svirnuo u znak podrške. Konačno, jedna kola im stadoše, a oni priđoše. Kola je vozio Stojan. To su primetili tek kad su se udobno smestili...

…

Vlasnik kafića je prodao lokal i preselio se u Holandiju.

Ana je postala poznata pevačica, a nedugo zatim pridružio joj se i Stojan, kao estradni menadžer. Nešto kasnije, Stojan je izabran za narodnog poslanika.

Baštovan je kupio nov toster.

Poštar je upao u duboku depresiju zbog lično neuručenog pisma. Pokušao je samoubistvo gurnuvši viljušku u toster. Svi osigurači su poiskakali...

I kako to tačno izgleda bolid?

Znakovi na putu

-->

Znakovi na putu

Street art je naša antika, Vizantija, renesansa, kubizam, modernizam... Umetnost 21. veka. I dok su naši preci šarali po pećinama, savremeni umetnici biraju zgrade, ulice, parkove i, uopšte, javne površine. Ideja umetnosti može, a svakako bi trebala, da bude ideja razmene, deljenja, komunikacije. Grafiti, šabloni, plakati, performansi, skulpture dostupni su svima. Ne trebaju vam pare da platite kartu za muzej. Umetnost se ne kupuje. 

 

Street art je produkt našeg vremena koje oblikuje ljudsko razmišljanje i delovanje. Ideja je da delovanje i razmišljanje oblikuju vreme. Kao takva, ulična umetnost je neizvesna i promenljiva. Kratkotrajna i direktna. Svima razumljiva i nedvosmislena, a opet, navodi na razmišljanje. 

 

Street art je istinska opozicija. Nepotkupljiva i surovo iskrena. Često je proganjana, optuživana, kompromitovana. Proglašavana za vandalizam, skrnavljenje i pretnju. Ulični umetnici, deca ulice i mraka, označavni su kao huligani i ludaci. To im je, možda, i najveće priznanje. Oni su trn u svevidećem oku globalizma. 

 

Vizuelni spektakl i snažna poruka koji se na taj način šalje oslikava naše gradove i naše dane. Veliča naše probleme, nudi buđenje kao izbor i nadu kao religiju. Danas, kada ljudi koračaju brže nego ikada, sutra kada će grafit biti prekrečen ili zgrada na kojoj je oslikan srušena, potrebna je sposobnost uočavanja i refleks rešavanja. Potrebno je da ljudi počnu da čitaju znakove na putu, odavno koračajući pored njega. 

 

foto: Milan Lisica