Deda Mraz

Deda Mraz

Da li verujete u Deda Mraza? Svejedno vam, on ne veruje u vas. Plačite koliko god suza da imate, debeli bradonja vam neće doneti povišicu, stalan posao, radnička prava. To nas dovodi do radnika jednog poznatog lanca benzinskih pumpi. Menadžment tog lanca je osmislio brilijantan marketing plan za aktuelne praznike. Nakupovali su se kineskih Deda Mraz kapica i podelili ih svojim zaposlenima. Za to im obećali naknadu u iznosu od 200 eura, ali pod uslovom da toče gorivo. Takoreći, isplatili im dvanaestu platu.  Radnici su srećni, bar ne moraju da  glume irvase ili male gadne zelene patuljke. Zadovoljni su i klijenti, Deda Mraz im toči gorivo po istoj ceni kao i za Uskrs, kada je to radio Uskršnji Zeka.

Šta o tome stvarno misle pumpadžije? Iskreno, stiče se utisak da su popizdeli. Čini im se da se to neko zajebava s njima. Da ih neko namerno pritiska do momenta kada će pući, a na njihovo mesto stupiti jedan od nekoliko hiljada Deda Mraz (ne)vernika koji čeka u redu za božićnu čaroliju – posao na benzinskoj pumpi. Da li im se to neko ruga? Da li im je simpatična ta praznična ideja, da izigravaju budale i klovnove, a protiv svoje volje? I da li je to uopšte njihov posao? I kome da se jadaju? Sindikalnoj organizaciji Deda Mrazeva - “Rudolf”?

Odgovori se mogu potražiti preko zamišljene linije izmišljene države. U nama susednoj zemlji izgleda ne veruju u celu tu priču oko Deda Mraza. U zemlji domovini poznatog lanca benzinskih pumpi, u zemlji matici naših brižnih investitora koji žele da nam pomognu i otvore nam radna mesta. U toj zemlji ne veruju u Deda Mraza, zato što tamo nema snega po putevima pa Deda Mraz nema gde da parkira sanke. Nema snega ne zato što ne pada, već zato što ga čiste. Istina, nema snega ni kod nas. Ne zato što ga čiste, već zato što ne pada. Uglavnom, u Mađarskoj radnici iste firme ne nose glupave kape, jer ne žele. Kraj priče. 

A šta se dešava ako neko zaista veruje u čuda? Blago li je njemu. Evo na primer, sedi pajta na stepenicama ispred radnje i pije pivo. Crvena, karirana košulja, masna od života, ga greje, greje ga i pivo, a greje ga i kapica Deda Mraza na glavi. Njega niko ne tere da nosi tu kapu, čoveku se to jednostavno sviđa. I čovek veruje u nešto, rodio se s tim. Čovek je bio dobar cele godine i od Mraza je poželeo pivo. Samo da završi ovo što pije, samo da još malo nažicka dinara i...čarolija. Ući će u radnju i kupiti novo pivo. Sam svoj Deda Mraz, veruje u sebe.

Žongler

Žongler

   Na samom doku, najprometnijem delu ade, mogu se sresti ljudi i privlačni i odbojni, a ima ih mnogo. Brodovi neprestano istovaraju poslove, novosti i tajne. Svira buka.

   

   Negde u gomili, žonglira Žongler. Baca tri, nekada četiri loptice napunjene peskom.To je jedan poprilično jednostavan tip žongliranja, za one koji znaju da žongliraju.  Žongler ga predano praktikuje.

   Mnogi ljudi znaju za njega, viđaju  ga svakodnevno. Za novopridošle on je atrakcija, provokacija ili ga jednostavno niko ni ne primećuje. Uglavnom je ovo treće. Žonglera ništa to ne zanima. On samo želi da žonglira.

   Prišao mu je tako jednom jedan pametni, pa mu poče govoriti.

 - Analitičko statistički paraglajderski hipotetički realno govoreno mazohistički pristup kod ljudi, ja vidim kao totalno pogrešan – reče pametnjaković.

   Žongler je samo žonglirao.

 - Šta ti misliš o tome?

Nastavio je da žonglira.

- Moraš priznati da tera na razmišljanje! Evo na primer, kakav je to paraglajderski pogled na svet?

Žongler mu nabi lopticu u usta, pa nastavi sa žongliranjem. On samo želi da ga niko ne uznemirava.

Drugi put imao je sličan incident kada je jedan stari krijumčar pomislio da ga to žongler provocira svojim ponašanjem. Izvadio je nož i rekao Žongleru da prestane.

-  Nemojte gospodine, bole me nervi – reče tad Žongler, a krijumčar vrati onaj nož, i u čudu, produži dalje.

Ima Žongler svojih problema.

Ljudi i odbojni i privlačni, a ima ih mnogo.

Kijanu Rivs

Kijanu Rivs

     Još kao balavi dečak osetio si bol borbe. Te večeri u tvoju malu, vlažnu sobu, pokopanu duboko pod zemljom, ušetao je pacov. U želji da napadne, otme, preživi i nadživi ujeo te je za ruku dok si mislio da bezbrižno spavaš. Tako drsko. Tako direktno. Tek tako. Normalno je da si se uplašio. Te večeri si spoznao strahote mraka, da bi tek kasnije uočio i njegovu drugu stranu.

     Danju, dok si se skrivao po ulicama, lutao po napuštenim zgradama i šetao po osušenim šumama pod trulim nebom, pacove skoro da ni nisi viđao. Ipak tragovi su bili svuda. Mogao si osetiti njihovo prisustvo, a opet gde su se to skrivali? Kada bi nekog, konačno, negde i primetio, bežao je od tebe. Kako sada to odjednom, pitao bi se. Pa zar prošli put nije želeo živog da te pojede?

     Noću bi se vraćao u bunker. Tada niko ne bi smeo da dođe po tebe, da te otme i odvede u Centar za vaspitanje ili u Centar za prevaspitanje. Dogovor između dva različita stava se poštovao i mrak je bilo doba mogućnosti slobodnog izbora. Tada bi bio bezbedan, pa si odlazio u svoju sobu znajući da te niko neće neplanirano posetiti. Naravno, niko osim pacova. Za njih nisu postojale garancije. Bojao si se da zaspiš, pa bi do kasno u noć gledao vhs kasetu na staroj, prašnjavoj Tošibi. To ti je bila najveća investicija do tada, realizovana mudrim trampama. Zvuk i svetlo držali su pacove podalje, a tvoj omiljeni film postao je „Matriks“, jer nijedan drugi nisi imao da pustiš umesto njega. Ulivao ti je nadu, terao na razmišljanje, bio zabavan toliko da nije mogao dosaditi. Tek kasnije, kada si pogledao i druge filmove Kijanu Rivsa, otkrio si da je govnar. Zamalo čak i da usere „Đavoljeg advokata“, ali je Al Paćino izvukao čitavu stvar. Onda si pogledao „Srce anđela“ sa Rurkom i De Nirom, pa te „Advokat“ više nije ni interesovao. Nastavke Matriksa nisi ni imao želju da pogledaš...

     Uglavnom, pacovi... Vremenom si menjao mišljenje o njima, upoznavajući ljude. Prvo je strah zamenilo poštovanje. Poštovanje preraslo u divljenje. Nije to tako brzo dolazilo, ali mišljenje ti se dopunjavalo svakim novim saznanjem. Jasno se ukazalo, pacovi su naredna vrsta koja će odlučivati o budućnosti. Dolazi njihovo doba dominacije. Sve ovo vreme uče na ljudskim greškama i polako preuzimaju igru. Kleknite i pozdravite gospodara.

     Put ka vrhu je dug, budući da je život kratak. Pacovi ne stvaraju probleme, oni ih rešavaju.         
     Oni imaju cilj, a ne prioritete. To ih čini odlučnijim.

     Ne komplikuju jednostavnost opstanka.  

     Upražnjavaju više seksa.

     Ne gledaju filmove s Kijanu Rivsom. 

     Sada, ti već odavno, znaš da neprijatelj liči na tebe. Borba je legitimna.

ROCK ULICE NA ZADATKU...RAMBO AMADEUS

     U subotu, 12.10, Rambo Amadeus and two Winnetous održali su energičnu svirku u zemunskom klubu „Fest“. U konforno punom klubu, među tvrdim jezgrom poštovalaca zvuka i reči Svetskog Kilo Cara, našao se i B.M. (27) iz Beča. Nećemo sada da mu spominjemo puno ime, kako ne bi imao problema na granici, ali ovaj gastarbajter po majčinoj liniji je progutao „tabletu za razgibavanje“ i uputio se na „sado-mazo vikend aranžman“ u maticu Srbiju.

-          - Očekivao sam gusle ili bar neki hor bele tehnike, ali ovi njegovi Indijanci razvaljuju. Da budem iskren, malo mi se već smučila Dragana Mirković, pa sam hteo da promenim žanr.

     Zahvaljujući gostu iz Austrije i naša poljuljana ekonomija u vremenu sveopšte narodne štednje izvukla je korist. B.M. uredno je zamenio 100 znojem okupanih eura za 11392.98 naših dinara, i za to sve dobio račun. 98 para zapravo nikada nije video, jer ne postoje, a falilo mu je još dve pare pa da zaokruži na dinar. Jebiga.

Rambo partija – omladina akcija.

     A svirka je bila žestoka. Bar meni, potpisujem. Javni čas osnova filozofije i muzičkog obrazovanja. Ubrzani kurs engleskog jezika. Osnivačka skupština i promocija programa partije. Slavlje upriličeno povodom sjajnog, istorijskog neuspeha evrovizijske „Euro-neuro“. Sve to i još kojekakvih lekcija, podelio je narodu Car i podsetio na greške iz prošlosti, na greške iz sadašnjosti i na greške iz budućnosti.

     Mi iz „Rock ulice“ smo napravili par slika da bi se potom udobno smestili za prijateljski nastrojen šank. Ramba ništa nismo hteli da smaramo, jer on čovek sve što ima da kaže on to i uradi na bini. Pa ko hoće da sluša neka sluša, a ko neće odavno je već ogluveo. Tako je bilo i ovoga puta. A i zaboravili smo diktafon. A i malo smo popili. Od treme valjda. Mada, i atmosfera nas je povukla. A labilni smo.

     I dok se vučemo ka provinciji, reko, hajde da se nešto i napiše da ne bude da smo prešli nekog za akreditaciju, a ozbiljni smo novinari. I nikada ne lažemo. Evo na primer dokaza – Klub „Fest“, Zemun, Sportski centar „Pinki“, pera nam!

http://www.rockulice.com/

Bajka

     Bilo jednom jedno selo. U njemu su svi ljudi bili srećni i bezbrižni. Jednog dana u selo je stigao stranac. Stranac se zvao Vudi i putovao je svuda u potrazi za idejama. Kako se noć bližila on odluči da pronađe smeštaj. Tumarajući tako kroz selo, ispod starog oraha, spazi dva čoveka. Sedeli su na drvenoj klupi i  razgovarali. Vudi odluči da ih pozdravi.

–  Dobro veče, dobri ljudi – reče.

–  Dobro veče, stranče – odgovoriše mu u isti glas.

–  Sedi malo sa nama, odmori – produži dalje jedan od njih. Imao je dugu, masnu kosu, prćast nos i spokojne oči, nadkrivene naboranim kapcima.

–  Kojim dobrom, prijatelju – upita ga.

–  U prolazu sam, pa tragam za prenoćištem – odgovori Vudi.

–  Na pravom si mestu, možeš da prespavaš kod mene – uz prijatni osmeh odgovori kosati.

–  „Možeš da prespavaš kod mene“ - ponovi drugi čovek, debeljuca s velikim mladežom na levom obrazu. Pa nije lud da prespava kod tebe – reče. Spavaće kod mene.

–  Hvala vam obojici, meni odgovaraju oba predloga – reče Vudi.

–  Normalno da ćeš kod mene – opet će debeljuca. Šta ćeš kod ovog dosadnog, stalno nešto trabunja. Jaoj, kako si dosadan čoveče. Nije ti dosta što mene daviš svaki dan, pa sad hoćeš da upropastiš i ovog nesrećnog putnika.

–  Ne slušaj ga, dragi stranče – reče kosati. Moj prijatelj zna biti težak u razgovoru, ali je dobar čovek.

–  Normalno da sam dobar čovek, kad nisam dosadan kao ti.

–  Mi se tako stalno šalimo.

–  Samo što tvoje šale nisu smešne.

–  Pusti sad to. Naravno da su smešne.

–   „Naravno da su smešne“. Jedino smešno kod tebe si ti sam.

–  Hvala vam mnogo obojici. Idem da se prošetam još malo, pa ću se možda vratiti do vas – u razgovor se umeša Vudi i laganim korakom nastavi put.

–  Ti to ne misliš stvarno. Da je tako ne bi sada sedeo ovde sa mnom, kao uostalom što činiš svaki dan – smireno će kosati, ni ne primetivši Vudijev odlazak.

–  Pa ti čoveče ni ne znaš... E, a gde ode ovaj? - upita debeljuca.

Osvrnuše se oko sebe, ali stranac je već bio odmakao.

–   Gde ode? Oterao si čoveka...

–  Znaš šta? Mogao si ti ponekad i oprati tu kosu. Slepila ti se za ramena...

     Šetajući dalje, ispod jedne, tek upaljene, ulične svetiljke, na putu, stajala je grupa momaka. Bili su mladi i nešto su se došaptavali kako im se Vudi približavao. Kada im je prišao, prolazeći pored njih, jedan iz grupe, najviši sa kratko podšišanom frizurom stade ispred njega.

–   Dobro veče – reče klinac, grubim, tek mutiranim glasom.

–   Dobro veče – odgovori Vudi.

–   Hteli smo da vas pitamo, da li želite da igrate fudbal sa nama? Fali nam još jedan pa da zaigramo pet na pet.

–  Hvala vam na pozivu momci, ali prvo moram da pronađem smeštaj. Igrajte vi četiri na četiri do tri. Pa kad završite, neka ovaj jedan što je pauzirao zameni jednog koji se najviše umorio.

–  Dobra ideja! - reče mladić. Hvala vam na predlogu i srećno!

–  Pozdrav momci, uživajte – reče putnik.

Idući dalje po selu, preko dvorišne ograde primeti lepu devojku kako sedi u vrtu i štrika. I ona primeti njega i uputi mu jedan, baš prelepi, osmeh. Vudi joj uzvrati. Ništa nisu prozborili, a siti se ispričali.

Noć se sada bila baš spustila. Vudi je i dalje tragao za konakom. Odjednom, hodajući tako, sudari se sa jednim čovekom. Nije to bio silovit sudar, ali Vudija iznenadi to što ispred sebe nije uspeo ništa da uoči. A onda primeti dva reda belih zuba. Iza zuba stajao je njihov vlasnik.

–  Oprostite molim vas, nisam vas primetio – izvinu se Vudi.

–  Nema problema, dešava mi se to ponekad, zato što sam crn. Nekada se ne vidim baš najbolje u mraku – reče čovek i pruži mu ruku.

– Zigi – reče.

– Vudi, drago mi je.

– Šta te dovodi kod nas, Vudi?

– U prolazu sam, pa tražim mesto gde bih mogao malo da se odmorim.

– Ja ću te ugostiti, drage volje – predloži mu Zigi.

– Hvala puno!

– Nema na čemu, pođimo.

     Dok su se kretali ka Zigijevom domu, lepo popričaše. Vudi je bio prijatno iznenađen otvorenošču i ljubaznošću seljaka. Tada mu je Zigi ispričao jednu priču. Priči o selu i njegovim stanovnicima.

– Pre nekoliko godina, siromaštvo, dosada, neangažovanost i neznanje  bili su ozbiljna pretnja selu i njegovim žiteljima. Komšije nisu razgovarale međusobno. Mladi gnevni ljudi bili su nasilni, kamenjem su lupali prozore. Žene su odlazile s bogatim putnicima koji su prolazili kroz selu, nadajući se boljem životu... Iako je u selu bilo dovoljno zemlje i stoke, niko nije imao volje niti želje da se zanima oko toga. Jabuke i kruške su trulile na zemlji, nepokupljene. Izgladneli psi su napadali izgladnelu živinu... I onda, jednog dana neko je zapalio žito...

– Ko je zapalio žito?

– Neka budala, ko zna. Uglavnom sa žitom je izgorela i čudnovata biljka nepoznatog porekla. Ne zna se otkud ona tamo, ali svejedno, dim je pokrio čitavo selo. Tog dana, ljudi kao da su zaboravili da budu neprijatni jedni prema drugima. Bio je to jedan sunčan dan i svi su bili veseli. Smejali su se, mirili i grlili. Odmah se pojavilo mnoštvo odličnih ideja kako da se život učini lepšim. Zavađene komšije su konačno ponovo progovorile, pa su zajedničkim snagama počeli da brinu o zemlji i stoci. Deca su spustila kamenje na zemlju, koristeći ga kao stative i zaigrali su fudbal. Žene su počele da štrikaju, kao njihove majke nekada. Mada, i danas kada vide nekog stranca, one mu se osmehnu, pa ako prođe, prođe... Sutradan dim je već bio nestao, ali dobro raspoloženje je ostalo. Tog dana ljudi su odlučili da budu srećni i nasmejani, bez ikakvih daljih rasprava na tu temu. Zašto komplikovati tako jednostavnu stvar!

Vudi je prespavao kod Zigija i rano ujutru nastavio svoju potragu za novim idejama. Seljani su živeli srećno i dugo do kraja života.

Mićo priča priče

Mićo priča priče

Sreo sam dotičnog, nekoliko puta u prolazu. Zavidna je to „brojka“, budući da je sve prolazno. Zato je potrebno ostavljati tragove, da se malo pratimo kako se ne bi zagubili. Udružimo naše prolaznosti, stvarajmo večnost.

Mića je u pripremi da utisne trag biciklističke gume dug 4000 kilometara. Nije zajebancija Mićo. U planu je tabanje asfalta i zemlje sa istomišljenicima, dokazanim herojima lične sudbine, iz više evropskih zemalja kroz koje će se Titelska Munja sevati.

Mićo će sve zabeležiti na kameri, izmontirati, osvojiti Kansku palmu, prodati prava za holivudski rimejk i kupiti privatni avion. Do tada, ima pošteno da nažulja guzicu. Do tada, Mićo će da priča priču o ekologiji, o ljudskom karakteru, otkriće tajnu o čudesnom dvotočkašu i o tome kako jedno, jednostavno prevozno sredstvo, može da unapredi život modernog, komplikovanog, čoveka.

Sreo sam dotičnog, nekoliko puta u prolazu, pa mislim da mogu da sudim. Mićo će da ispriča priču o sebi, o Ivani, o meni i o svima vama. Mićo će da ispriča priču o snazi volje. O tome kako sam sebi najviše možeš ponudi, samo ako znaš gde da tražiš. I na kraju, Mićo će da dokaže da su izgovori iluzija, a san stvarnost. Jer, svi mi sanjamo, nema razloga za strah. Sve je prolazno, samo je trag većan sve dok ima nekog da ga prati, pa da malo produži i tako u krug.

I točak je krug. Samo verglaj Mićo! Želim ti vetar u leđa i sve ti usput bilo!

http://gogetfunding.com/project/a-documentary-bikes-tell-stories

Potpis

-->

Potpis

POŠTENJE, ČAST, POTPIS, slogan administratora i svih slobodnih ljudi. Dok je god istinskih vrednosti i iskrenih ljudi da ih slede nema povoda za brigu. Te misli ga drže i navode još od Niže birokratske škole, dakle, još od detinjstva. Gotovo je siguran da pre toga nije ni imao misli, spoznaje. Za njega potpis je mnogo veći od reči, jer je potvrđuje. Potpis je krajnja, nedvosmislena potvrda onoga što jesmo i želimo. Pod potpisom, svi smo jednaki.

…

Dok su se trakom dovlačili bonovi i bonovi, on ih je, uz tresak, mehanički overavao i ne gledajući gde udara pečatom, uvek pogađajući pravo mesto. I dok je reka hartije tekla, on pogleda u pravcu četvorice potpisivača.

Visoki, suvi, uredno potšišanih brkova i upalih obraza, škrabao je svoj potpis i razmišljao o pauzi i čaši brlje koju će popiti. Debeli, proćelavi bio je prepušten sumnjama da ga žena vara, a vara ga jer ju je zapostavio trošeći vreme s drugim ženama. Što su mu sumnje rasle, tako mu se svaki naredni potpis sve više razlikovao od prethodnog. S druge, njegove, strane trake stajao je novi administrator, mlad i ambiciozan, preterano se grčeći i zamarajući kako bi se što bolje pokazao, da dokaže nešto nekome. Podsetio ga je na njega od pre desetak godina. Podsetio ga je na budalu. Pored malog zelenog, stojao je matori sivi, sede kose i bez ijedne crte karaktera na licu. Isceđen, sažvakan i ispljunut. Podsetio ga je na njega za desetak godina.

Da li ima u tim ljudima, ljudima u koje se kleo, časti i poštenja ili bar zdravog razuma i da li onda njihov potpis išta znači? Ili se on malo zajebao, loše procenio situaciju, vlastiti život i sve one istine koje je udisao, ne plašeći se zagađenog vazduha?

...

Trakom je prošao prvo jedan neoveren bon, za njim i drugi, pa treći... Kontrolori grešaka su uočili neregularnost, prvi put u svojim karijerama. Posle početne zbunjenosti i zatečenosti, školski su odreagovali i zaustavili traku, baš kao što piše u priručniku. Pogledali su u njegovom pravcu, opet se malo zabunili, a zatim konstatovali da nedostaje jedan administrator i to baš onaj što udara pečate.

Mašina za kucanje

-->

Mašina za kucanje

-Nisam znao da reka može biti i plava, zelena, koja li je već ovo boja... - primeti, penjući se na splav.

-Sivkasta? - dopuni ga pustinjak.

-Mislio sam da su reke svuda iste, crvene.

-I mislio si da su naši preci verovali da su one mesto gde neposlušni idu kada umru. I mislio si da treba biti zahvalan jer živiš na suvom, bezbedno i spokojno, daleko od svih tih otrova i isparavanja.

-Pa...zar nije tako?

-Dobar si đak, pazio si na časovima. Sedi, da li si gladan.

-Jesam. Nisam znao da ima toliko dugo da se pešači. I sve to drveće. Nisam znao...

-Mnogo misliš, malo znaš – prekide ga pustinjak, osmehujući se. Da li si za hleb? Jutros sam ga umesio i ispekao.

-Hleb?

-Nisi znao, jel` tako? Ili si možda za ružičastu kašu?

-Može ružičasta, mada više volim da jedem žutu predveče.

Pustinjak ga samo razočarano pogleda, odmahnuvši rukom zbog propale šale.

…

-Ovo je bilo...nezaboravno – zadovoljno zaključi, tonući dublje u pletenu stolicu, obema rukama držeći se za teme. Koji bon ti je potreban za zamenu?

-Treba ti samo malo semena, zdrave zemlje i vode i nešto volje – odgovori mu pustinjak, sladeći se preostalim mrvicama, a zatim na sebi oseti upitan pogled. -Objasniću ti drugi put. Pređimo unutra, toplije je.

Prešli su s terase u unutrašnjost splava. Jedna mala soba, s pećkom na drva u jednom uglu, starim kaučem u drugom i velikim drvenim stolom na sredini. Na stolu je stojala mašina za kucanje oko koje su bili razbacani otkucani papiri i jedna sveća, napola izgorela. Pustinjak je upali i svetlost obasja prostoriju.  Na kauču je ležao crni labrador.

-Stani, ne pomeraj se! – uspaničeno naredi, ugledavši psa. Pas podiže glavu, a zatim je tromo vrati u prvobitan položaj.

-Imaš ogromnog pacova na krevetu, nemoj da ga uplašimo... - reče, sada tiše, krećući se unatraške prema vratima.

-Nije to pacov, sedi. Sad već gubim strpljenje. Sedi i ćuti malo! - reče mu pustinjak.

…

-Da li si doneo? - upita ga pustinjak.

-O da, da. Jesam – odgovori i iz torbe izvadi pakovanje belog papira. To koristimo za štampanje formulara. A šta će to tebi? I kakva ti je ovo čudna kutija?

-To se zove mašina za kucanje i može biti veoma korisna kada se piše.

-Kako misliš piše? Kao kada se popunjava obrazac?

Kancelarija

-->

Kancelarija

-->

Iz ormarića je izvadio karirani kaput, crnih i crvenih kvadratića, a odložio sivi kišni, dugačak do kolena. Iz džepa crnih, plastičnih, pantalona izvadio je crvenu leptir mašnu s kukicom i okačio je na okovratnik crvene, plastične, košulje. Pogledao se u mutno ogledalo koje je bilo okačeno o unutrašnju stranu vrata od ormarića i malo pomerio mašnu u levu stranu, a zatim i u desnu. Prolazeći kroz dugački hodnik, oivičen dvostrukim ormarićima za garderobu i lične stvari, razmišljao je o značaju posla koji je obavljao, kao i svakog dana pre dvanaestočasovne smene. Na kraju hodnika, pre ulaska u Kancelariju, zastao je pored šaltera da ispuni i preda radni formular. Bio je četvrti u redu. S druge strane šaltera, kao i uvek, formulare je potpisivao i overavao – Kauboj.

Za razliku od ostalih administratora, Kauboj je pored uobičajene crno, crvene uniforme nosio i šešir, talasastog oboda. Za njega se pričalo da je iskoristio klauzulu u radnom ugovoru, te da je, uz odbijanje od plate, ostvario svoje pravo na estetsku slobodu i dodao jedan neformalni modni detalj standardnoj uniformi. Tek nekolicina je znala pravu istinu. Za šešir se izborio za pokeraškim stolom, u direktnom duelu protiv zamenika pomoćnika prvog sektora, a koji je opet imao moćnog dužnika u liku glavnog kontrolora odeljenja grešaka.

I tada, dok je posmatrao Kauboja, misli su mu promenile smer. Sva usredsređenost na zadatak koji mu je bio poveren i koji je ponosno obavljao, prelazila bi na čudan predosećaj u vezi čoveka sa šeširom na glavi. Kao da taj čovek ima neku tajnu koju sebično čuva. Sva ta spokojna odsutnost, ta opuštenost, tihi užitak...

Stigao je na red i predao ispunjeni formular. Kauboj je naškrabao potpis, lupio pečat, pružio mu jedan primerak, a drugi zadržao za sebe. Uradio je to mehanički, ni ne pogledavši ga.

Ušao je u Kancelariju, ogromnu halu za štampanje i overu bonova za hranu treće klase. Duž čitave Kancelarije pružala se pokretna traka na čijem početku se nalazio masivni štampač. Njim je upravljao jedan administrator, neprekidno ubacujući papir unutra. Odštampani bonovi izlazili su na drugu stranu, pravo na traku. Traka ih je prvo nosila pored zvaničnih potpisavača, četvorice njih, po dva s obe strane. Hitrim pokretima zglobova stavljali su svoje izvežbane potpise na komadiće papira koji su beskrajno navirali. Malo dalje od njih stojala su dvojica pečetara, na svakoj strani trake po jedan. Dizali su i spuštali ruke, overavajući svaki potpisan bon. On je jedan od te dvojice i ubrzo će zauzeti svoje utabano mesto. Ispečetirani bonovi su dalje stizali do kontrolora grešaka. Budući da je ova pozicija sa sobom nosila i najveću odgovornost, na njoj je bilo angažovano ukupno šest administratora. Četvorica nižih koji su munjevitim pogledima prelazili preko ceduljica i dvojica viših koji su munjevitim pogledima prelazili preko nižih. Konačno, na kraju trake stojala su dva pakera, skidajući bonove s trake i pakujući ih u koverte. Koverte će kasnije biti odnešene u PR službu, gde će biti adresirane i konačno poslate onima kojima su i namenjene. Ali, to je već drugi sektor...

…

Zauzeo je svoje mesto. Traka se pokrenula. Pre nego što su bonovi za hranu treće klase počeli da stižu do njega, zagledao se u zid naspram njega. Na zidu je, velikim crnim slovima, bio ispisan slogan – ČIST OBRAZAC, ČIST OBRAZ. Učinilo mu se da nikada pre nije primetio ove reči. Pomislio je na Kauboja. Bonovi su se našli ispred njega i on podiže ruku čvrsto stiskajući pečat...

Cena

-->

Cena

Koliko generacija je potrebno da se ideja utka u gen? I da li to uopšte tako funkcioniše, Darvine? Da li se dete rađa s potrebom za igračkom ili igrom? Ako dilema i postoji, gubi se sa prvim parčetom plastike i metala, marketinški preporučenog, adekvatno zamenjenog za novčanu protivrednost, a sve u cilju dečije radosti i sreće. Tako jedna od prvih spoznaja u životu prerasta u instikt. Stečeni instikt uspešno ograničava i potiskuje urođene, a razmišljanje i budući stavovi se oblikuju po njemu.

Dobrodošli u moderno doba, gde se život meri prosečnom potrošačkom korpom. Gde je novac jedina, apsolutna, nedodirljiva, neograničena i nedostižna vrednost. Vrednost kojoj svi teže, jednaki u tome. Jer, dete bez igračke je želi isto kao i ono s četiri petu, ono sa sto dvestotu... Ako nečemu dajete veliki značaj, kažete da je NEPROCENJIVO. Kada doživite nesvakidašnje zadovoljstvo, objasnite da ste se proveli ZA SVE PARE. Ako nekom učinite uslugu, on uljudno odgovori da vam DUGUJE, a ako vas neko prevari kažete mu: „PLATIĆEŠ MI ZA OVO!“ Greške pravdate sa: „SKUPO SAM PLATIO...“ ljude i događaje posmatrate kao robu, pa ih POTCENJUJETE i PRECENJUJETE, a da niste ni svesni koja im je prava CENA. Zato dobro znate da nešto što jako želite NEMA CENU. Nešto što smatrate beznačajnim, jednostavno ne vredi ni PET PARA, a to je danas gore nego DŽABA. Na kraju, ipak, i samo VREME JE NOVAC u prostoru koji je odavno već rasprodat...

Sva ljudska primarna i pradavna iskustva se posmatraju iz ugla novca, urezanog u moždanu koru onog dana kada ste dobili ono parče metala i plastike da se igrate s njim. Dete može da se igra kako hoće, gde god hoće, s čim god hoće... Može da se igra novom igračkom na „pogrešan“ način, često je i sama ambalaža zanimljivija od igračke upokovane u nju. Ali izbor je načinjen, put je izabran i to sve protiv sopstvene volje, koja još ni ne zna da postoji. Daj još, hoću još, ne treba mi, ali hoću. Hoću sve, koji će mi, samo daj.

Koliko košta ljudski život i da li mu opadne cena kada mu istekne rok upotrebe?

Gola istina

-->

Gola istina

Ležao je u krevetu i čekao da zazvoni alram, što je ovaj nedugo zatim i učinio. Ustao je iz kreveta i podigao sa fotelje složene gaće, čarape, pantalone i košulju, i obukao ih. Zatim je napustio spavaću sobu, došao u kuhinju, pristavio kafu i pripalio cigaretu. Posle popijene kafe stigao je i do toaleta da bi pre napuštanja stana obuo cipele, obukao mantil i pripalio još jednu cigaretu.

Dan je bio ne previše hladan, ali kišan i tmuran. Na putu za posao svratio je u svoju omiljenu kafanu, seo za sto i uzeo da prelista dnevnu štampu. Konobar mu je doneo kafu. Još jednu, onu prvu je već zaboravio. Prelazeći pogledom preko naslova, brzo okrećući stranice, skinuo je manitl i spustio ga na stolicu pored. Trgnuo je kafu i napustio lokal.

Na radnom stolu ga je čekala hrpa beskorisnih papira na koju će beskorisno potrošiti svoj trud i vreme da bi zaradio za beskoristan život koji vodi. I pre nego što je počeo da radi, oblio ga je znoj. Skinuo je košulju.

Pred kraj smene, zazvonio mu je telefon. Direktor ga je čekao u kancelariji. Dok je čekao ispred masivnih hrastovih vrata glavnokomandujućeg štaba izuo je cipele, a zatim dobio dozvolu da uđe.

Kancelariju je napustio u gaćama i čarapama. Pogledao je na sat i zaključio da je vreme da pođe kući. Izašao je iz firme, pripalio cigaretu i ugazio u baru. Izuo je čarape i bacio ih na vlažni trotoar.

Stigao je u stan i uputio se ka spavaćoj sobi. U krevetu, čekala ga je žena. Svukao je gaće i uvukao se.

Ležao je u krevetu i čekao da zazvoni alram, što je ovaj nedugo zatim i učinio. Ustao je iz kreveta i podigao sa fotelje složene gaće, čarape, pantalone i košulju, i obukao ih. Zatim je napustio spavaću sobu, došao u kuhinju, pristavio kafu i pripalio cigaretu. Posle popijene kafe stigao je i do toaleta da bi pre napuštanja stana obuo cipele, obukao mantil i pripalio još jednu cigaretu.

"Tek kada oguliš bananu shvatiš koliki si majmun" - Miloš Tica

Život i smrt loptice za golf

-->

Život i smrt loptice za golf

Loptica za golf živela je u Kinti de Lago, najelitnijem delu Portugala u kojem se i Portugalci mogu sresti, dok kose travu ili čuvaju vile u koje njihovi vlasnici dolaze ponekad za vikend. Čitavo naselje se tako i može definisati, kao vikend naselje. Samo što se umesto brvnara i kućica za odmor, tu nalaze višemilionske palate. Dan joj se sastojao od primanja udaraca i ona je to obožavala da radi. Pevači, fudbaleri, vozači formule 1 i ostali multi-milioneri i milijarderi su je razvlačili po uredno podšišanim travnjacima, preko veštačkih jezeraca, između svojih bespotrebnih kućerina. Život je bio bezbrižan i to ne komforno, već luksuzno bezbrižan. Toliko luksuzan da i patke koje plivaju po jezeru izgledaju skupo, a jezero ne smrdi na mulj i žabokrečinu, već miriše na vanilu i zlatne poluge.

Jednog jutra ju je broker s Londonske berze udario iz sve snage, neprecizno. Ponosno je letela iznad golf terena i raskošnih zgrada, posmatrajući bakice kako se voze kolima za golf ili sunčaju svoju precenjenu smežuranu kožu na balkonima svojih vikendica, pa je počela da se spušta nad obalom Atlantika, da bi konačno pala u susedan kraj. Malo dalje niz plažu, a na istoj obali, nalazi se ribarska favela. Loptica se zabila u osekom napušteni pesak, uverena da će je neko već pronaći i vratiti kući. Za nju ništa drugo nije ni postojalo.

Pronašao ju je ribar s dahom obolele jetre. Koristio je povučenu vodu i iz vlažnog peska kopao školjke koje će tog popodneva unovčiti za ručak deci i pivo sebi. Loptica je završila u džepu, a kada je opet ugledala svetlost dan, umesto očekivne slike iznenadio ju je potpuni kontrast. Male, rasklimane, pravougaone straćare, okružene improvizovanim, krezavim ogradama, tu i tamo ukrašene vetrom pocepanim portugalskim zastavama. Svuda naokolo bile su razbacane čuvarke za ribu i raširene mreže. Neuhranjeni psi su se nezainteresovano izležavali na suncu čekajući bilo šta da im se baci za jelo. Mačke ništa nisu čekale. One su se motale oko ribarevih žena koje su čistile po koju uhvaćenu ribu. 

Loptica je zažmurila, pa opet progledala, nadajući se da sanja, ali i dalje je bila u faveli, svetu koji se nalazi na ivici siromaštva i skormnosti. U svetu kojim koračaju potomci Magelanovih i Vasko da Gaminih mornara. Nekada su otkrivali kontinente, a danas školjke i po koju zalutalu golf lopticu.

Ribar je poklonio lopticu svojoj kćerci. Posle početnog ushićenja zbog dobijenog poklona, a što se ne dešava baš često, devojčica se brzo zasitila loptice, ne znajući kako da se njom igra. Doživela ju je kao strano telo, koje joj ne pripada i ništa ne znači, tako da je loptica ubrzo završila na okeanskom dnu, a devojčica se vratila svojim ljušturama od školjki.

Zažmurila je, pa opet progledala, nadajući se da sanja, ali i dalje je oko nje bio samo pesak i slana voda. Ponovo je zažmurila.

 foto: Milan Lisica

Noć živih burgera

Noć živih burgera

Nije znao gde se nalazi. Svakako je to bila šuma, ali to mu ništa ne znači. Gledao je u mahovinu, ali nije slušao na časovima Poznavanje prirode i društva. Imao je četiri puta da pogodi. U svakom slučaju nije ni znao gde treba da ide. Na jug valjda. A noć se spuštala...

Iz džepa je izvadio zgužvani isečak iz novina i odmotao ga. AUSTRALIJSKO SELO ŽESTOKO ODOLEVA MEKDONALDSU. U gornjem desnom uglu pisao je datum. 2013. godina. On sada nikako nije mogao znati koliko je prošlo od tada. Nije mogao znati ni koliko ima sati, budući da nije znao koji je mesec, pa samim tim ni da li je sat pomeren unapred ili vraćen unazad. Nije znao ni da li australijsko selo i dalje odoleva. Bio je siguran samo u jedno. U osećaj koji je nekada, pre svega što se izdešavalo, bio definisan kao nada.

Nije bitno koliko sati ima, pao je mrak. Moraće biti oprezan, Mekovi su do sada već sigurno gladni. Iako je bio u šumi, negde u planini, znao je da nije bezbedan. Dronjav, izgreban i iscrpljen bacio se u plač. Slane suze su mu se slivale preko izranjavanog lica i to ga je peklo. Od bolova je zaplakao još više i još više ga je peklo.

Tada se prisetio. Prisetio se detinjstva i rane mladosti. Restorana brze hrane. Od kada zna za sebe zna i za njih. Gde god da je išao, sretao bi ih. Nikada posebno nije voleo hamburgere i ostala sranja, ali se prisetio da su toaleti uvek bili čisti. U početku nije obraćao pažnju na njih. Niko nije. Ali restorani su se umnožavali. Otvarani su jedan preko puta drugog, jedan pored drugog, čitve ulice žutih objekata, gradovi... Hrane je preostajalo sve manje, a restorana je bilo sve više. Jednom je satima tražio neki preostali kiosk da kupi cigarete, a onda ga je prvi put ugleda. Meka, humanoidnu pljeskavicu.

Ljudi su ulazili u restorane, ali više nisu iz njih izlazili. Populacija ljudi se misteriozno smanjivala, a Mekova uvećavala. . Postali su normalna stvar, niko i nije pokušao da im se usprotivi. Šetali su ulicama, vozili gradskim prevozom. A onda više nije bilo nikakve tajne. Mekovi su javno počeli napadati ljude. Gutali bi ih na sred ulica. Nije čak ni zavladala neka bučnija panika. Više se nije imalo kud. Trag sluzi vodio je na sve strane. Za koju god kvaku da se uhvatio bila je masna. Bilo je nemoguće ne ugaziti u burgerski izmet prženih krompirića i ljudskih kostiju.

Ne seća se kada i kako se dočepao šume. Ne seća se odakle mu isečak iz novina i poslednjeg obraćanja čovečanstva. Prestao je da plače i nastavio da tumara po šumi. Prošla je ponoć, ali nije mogao da proceni da li ima 1 ili 3 sata, odnosno da li se kazaljka sa dva pomerila unazad ili unapred, i kada. U daljini je ugledao svetlost. Prišunjao se. Da li je to neka zajednica preživelih ljudi, sakrivenih daleko od naselja nekadašnje civilizacije? Pobunjeni ljudi, koji su započeli sve iz početka smišljajući plan osvete i vraćanja na presto lanca ishrane? Prišao je još bliže...

U sred šume, na nekoj planini, izronio je restoran brze hrane. Svetlost je dopirala s neonskog natpisa - i`m lovin` it. Ispred restorana tumarali su džinovski burgeri, s rukama i nogama. Otvarali su lepinje, tromo dišući. Mesnati jezici su im se vukli po zemlji. Bili su musavi i bajati, ne sjajni i sočni kao što ih se sećao s bilborda.

Odustao je od nade, ipak je on samo čovek. Kao mušica se zaputio ka svetlećoj reklami. Bio je umoran i hipnotisan. Mekovi su pobedili. Što bi njegova učiteljica rekla: “Dobra je priča, ali je tema promašena.“ Rekla bi, da je humanoidna pljeskavica nije progutala na ekskurziji. 

http://www.mondo.rs/s284237/Info/Svet/Australijsko_selo_zestoko_odoleva_Mekdonaldsu.html